Браћа Хрњице и Вид бајрактар (Сарајево) 0001    Пију вино тријест капетана, 0002    На бијелој кули Смиљанића, 0003    Међу њима Гавран капетане; 0004    Пију вино, а просе дјевојку, 0005    Милу секу Смиљанић сердара 0006    За ђидију, Гавран капетана; 0007    Цури име дилбер Анђелија. 0008    Ну да видиш Гавран капетана, 0009    Он погледа пољем зеленијем, 0010    Док избише магле на сврдлове, 0011    А из магле јунак испануо, 0012    На дорату ко на горској вили, 0013    Вас у срми и чистому злату, 0014    Мрки су га поклопили брци, 0015    Пали брци до на пушке мале. 0016    На рамену џида костоломна; 0017    До пол џида опшивена вуком, 0018    Од пол џида у крв огрезнула, 0019    На сриједи златом утегнута, 0020    Наврх џиде од аждахе глава; 0021    Џида с’ цимни, а глава зијевни. — 0022    Ето момка пољем зеленијем, 0023    А што вели Гавран капетане: 0024    „Браћо драга моји капетани, 0025    Ето пољем незнана јунака, 0026    Бора ми је страшив на очима, 0027    Ја га бели познати не могу.” 0028    Када зачу тријест капетана, 0029    Сви су очи на пенџер бацили; 0030    Угледа га тријест капетана, 0031    Ни један га познати не може. 0032    Па што вели Гавран капетане: 0033    „Чујеш мене, Смиљанић сердаре, 0034    Ето пољем момка на дорату, 0035    Ми га чисто познат не можемо; 0036    Он да није Турчин од Крајине, 0037    Свију ће нас грдом изгрдити!” — 0038    Кад је чуо Смиљанић сердаре, 0039    Бијаше му чаша у шакама, 0040    Бистру чашу одмах оставио, 0041    Примаче се џаму и пенџеру, 0042    Па погледа пољу приморскоме, 0043    Док угледа момка на дорату, 0044    Чим га видје, одмах га познаде: 0045    „Не бојте се, браћо капетани, 0046    Оно није Турчин од Крајине, 0047    Већ је оно Виде бајрактаре, 0048    Азгин Влашче од аде крваве, 0049    Бајрактар је Косовчић Илије.” — 0050    У ријечи, у којој бијаху, 0051    Виде дође кули и авлији, 0052    У авлији одјаха дората; 0053    Лете слуге Смиљанић сердара 0054    Да Видова прихвате дората. 0055    Никоме га не да прихватити, 0056    Нит’ га вода, нит’ га коме даје, 0057    Устури му дизгин на јабуку, 0058    Сам се дорат по авлији вода. 0059    Ето Вида уз камену кулу, 0060    Па изађе у шикли одају, 0061    Ту на скупу капетана нађе, 0062    Ну да видиш Вида бајрактара, 0063    Није скин’о са ногу чизама, 0064    Грвену им чоху погазио; 0065    Виде дође, у прочеље прође, 0066    Како дође, божју помоћ викну, 0067    Капетани на ноге скочише, 0068    Па му с ногу Бога прихватише, 0069    А не скаче Гавран капетане; 0070    Гавран сједи на меку шилтету, 0071    А Виде га криво погледао 0072    Преко ока и деснога брка. 0073    Ну да видиш Смиљанић сердара, 0074    Бајрактару пуну чашу даје, 0075    Пуну чашу лозовине вина, 0076    Дохвати је Виде бајрактаре: 0077    „Здраво да си Смиљанић сердаре, 0078    Ни у моје ни у твоје здравље, 0079    Већ у здравље двије пушке златне, 0080    Што су пушке за мојим појасом, 0081    На њих ћу ти срце извадити.” — 0082    А кад зачу Смиљанић сердаре, 0083    Он говори Виду бајрактару: 0084    „Јао мени од сад до вијека, 0085    За што Виде, ако Бога знадеш, 0086    Што ми чашу ти тако наздрави, 0087    Нијесам ти ништа учинио.” 0088    А вели му Виде бајрактаре: 0089    „Знаш сердаре није било давно, 0090    Ев’ од тадај три пуне године, 0091    Анђелија још је млада била, 0092    И ја дођох овдје у Приморје 0093    Кад до твоје ја долазих куле, 0094    У тебе се крсно име служи, 0095    Јеси листом сву господу зовн’о, 0096    Сву господу из твога Приморја; 0097    Ту бијаше тријест капетана, 0098    И војводе двадес’ и четири, 0099    И српскијех дван’ест харамбаша, 0100    Што ти воде на Крајину војску. 0101    Ја сам тадар у прочеље сио, 0102    Тамам бијах мало се опио, 0103    Па погледах са пенџера твога, 0104    Па погледах доље на авлију, 0105    Очи турих к води шадрвану, 0106    А на води угледах дјевојку, 0107    Цура своје лице умиваше; 0108    Ја веома цуру севдисао 0109    Севдисао и бегенисао, 0110    Ја не знадох чија је дјевојка, 0111    Па ја тебе викнух, Смиљанићу, 0112    А ти к мени и пенџеру приђе, 0113    Ја сам тебе тадај упитао: 0114    „ „А борати Смиљанић сердаре, 0115    Чија ј’ оно лијепа дјевојка, 0116    Што на води разхлађује лице?” ” 0117    А ти си ми ондар говорио: 0118    „ „Оно сестра моја Анђелија.” ” 0119    Ондар сам ти Анђу заискао, 0120    А ти си ми цуру поклонио. 0121    Сад ја чујем и људи ми кажу, 0122    Гдје су дошли, да просе дјевојку. 0123    Који ми се надхвати дјевојци, 0124    Нек’ се данас у одаји каже; 0125    Ко је мојој Анђи муштерија, 0126    Нек’ изађе на поље зелено, 0127    Да јуначки мејдан дијелимо.” 0128    Кад то чуше силни капетани, 0129    Згледаше се један на другога, 0130    Капетани ником поникнуше; 0131    Тудар не би никака јунака, 0132    Да са њиме на мејдан изиђе. 0133    Ал да видиш Вида бајрактара, 0134    Он се руком хвати у џапове, 0135    Па извади од злата јабуку, 0136    Уз јабуку триста маџарија, 0137    Па их даде Смиљанић сердару, 0138    А сердар му покупи дукате. 0139    А од страха Вида бајрактара 0140    Друге неби, испроси дјевојку 0141    Рад инада Гавран капетана, 0142    На захвалу од Кладуше Мују. 0143    И Мујо је цури муштерија, 0144    Давно му се рекла Анђелија. 0145    Има пуне четири године, 0146    Видјели се код бијеле цркве, 0147    Видјели се и бегенисали. 0148    Сада Виде испроси дјевојку, 0149    Хесабљаху да се чути не ће 0150    На Турћију, на турску Крајину. 0151    Ал то слуша Рамова Фатима 0152    Амиџична са Кладуше Муја, 0153    Пуно има шест година дана, 0154    Како су је Власи заробили, 0155    Па је дали дилбер Анђелији, 0156    Те јој хизмет чини у одаји. 0157    Стала Фата пред одајска врата, 0158    Ал Фатиму нико не видаше, 0159    Све слушаше што говори Виде. 0160    Фата оде к дилбер Анђелији, 0161    Анђелији у одају дође, 0162    Анђелији Бога називала, 0163    Анђа госпа љепше прихватила. 0164    Па јој вели Рамова Фатима: 0165    „Госпо моја, да ти чудо кажем 0166    Сад те млади свати испросише.” 0167    А пита је дилбер Анђелија: 0168    „Ко је Фато лијепог ти дина?” — 0169    „Испроси те Виде бајрактаре.” 0170    Заплакала цура у одаји: 0171    „Је л’ истина, лијепог ти дина?” — 0172    „Истина је, млада господице.” 0173    А вели јој Анђа лакрдију: 0174    „О Фатимо, ако Бога знадеш, 0175    Би л’ ти мене нешто послушала? 0176    Ти си до сад робињица била, 0177    А одселе Богом посестрима, 0178    Баш од данас, до вијека Фато!” 0179    Говори јој Рамова Фатима: 0180    „Бих ја тебе послушала, Анђо.” 0181    Анђелија руке у џепове, 0182    Па извади двије маџарије: 0183    „Мај ти Фато, два дуката жута, 0184    Хајде право у нову чаршију, 0185    До дућана Тодор базрђана, 0186    Па ми купи дивит и калема 0187    И у њему мурећефа црна, 0188    И донеси лист књиге бијеле.” 0189    Оде Фата у нову чаршију, 0190    Она дође Тодор базрђану, 0191    Па му двије маџарије баци, 0192    А вели му Туркиња дјевојка: 0193    „Чујеш мене Тодор базрђане, 0194    Да ми дивит и калема дадеш 0195    И у њему црна мурећефа, 0196    Да ми дадеш лист књиге бијеле.” 0197    Поштен Тодор, да му краја нема, 0198    Па преда се очи оборио, 0199    Он никако не гледа дјевојку, 0200    Већ јој даје, што је заискала, 0201    Не хтједе јој двије маџарије, 0202    Веће узе једну маџарију. 0203    Па се Фата натраг повратила, 0204    Она кули и авлији дође, 0205    Она дође у одају Анђи, 0206    Пред њу тури дивит и калема, 0207    И даде јој лист књиге бијеле, 0208    А вели јој дилбер Анђелија: 0209    „Посестримо, Рамова Фатимо, 0210    Што те питам, да ми право кажеш.” 0211    А вели јој Рамова Фатима: 0212    „Што год знадем, све ћу ти казати.” 0213    Анђелија говори јој тихо: 0214    „А Бога ти, Рамова Фатимо, 0215    Кад си тамо на Крајини била, 0216    Јеси л’ Фато у мејтеф ходила, 0217    А јеси ли у хоџе учила?” 0218    „Јесам Анђо, мојега ми дина!” 0219    „О Фатимо, ако Бога знадеш, 0220    Умијеш ли књигу начинити, 0221    Да је пишем на Крајини Мују.” 0222    „Ја умијем књигу начинити, 0223    Да ја имам царева мухура, 0224    Ја бих могла ферман накитити.” 0225    А вели јој дилбер Анђелија: 0226    „Пиши књигу, Богом посестримо, 0227    Ти је пиши, ја ћу казивати.” 0228    Кад то чула Туркиња дјевојка, 0229    По кољену папир раширила, 0230    По папиру калем полетио, 0231    Фата сједи, ситну књигу пише, 0232    Казује јој дилбер Анђелија: 0233    „Гдје си Мујо, нигдје те не било, 0234    Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио, 0235    Испроси се дилбер Анђелија 0236    За ђидију, Вида бајрактара. 0237    Ето Мујо, књиге посланице, 0238    Знаш ли болан, није било давно, 0239    Ево пуне четири године, 0240    Видјесмо се код бијеле цркве; 0241    Ондар си ми вјеру заложио, 0242    Да се другом оженити не ћеш, 0243    Него мноме, дилбер Анђелијом; 0244    Кам’ ти вјера, она те убила?! 0245    Ево Мујо четири године, 0246    Како сам се млада потурчила, 0247    Све ја клањам пет вакти намаза, 0248    И све постим шехри-рамазана, 0249    Када дође у години дана. 0250    Ево амо Рамове Фатиме; 0251    Кад су Фату Власи заробили, 0252    Ондар сам је за благо купила, 0253    Када се је робље продавало. 0254    Ако незнаш у коме је граду, 0255    Болан Мујо, Рамова Фатима, 0256    Код мене је она у Приморју; 0257    Досад ми је била робињица, 0258    А одселе Богом посестрима; 0259    Све ме Фата учи турковању 0260    Ето теби књиге шаровите, 0261    Не ћеш ли нас обје избавити.” 0262    Кад су ситну књигу начиниле, 0263    Ондар вели дилбер Анђелија: 0264    „О Фатимо, моја посестримо, 0265    По коме ћу књигу отправити 0266    На кољено од Кладуше Мују?” 0267    А вели јој Рамова Фатима: 0268    „Не знм Анђо, мојега ми дина!” 0269    Говори јој дилбер Анђелија: 0270    „Једнак смо у образу Фато, 0271    И на нама једнаке хаљине.” 0272    Анђелија мудра и паметна: — 0273    „Чујеш море Туркињо дјевојко, 0274    С хаљинама да се пром’јенимо, 0275    Кад обучем твоје одијело, 0276    Прихватићу књигу шаровиту, 0277    Пошетаћу плацом и сокаком, 0278    Пошетаћу уз нашу чаршију, 0279    Гледаће ме млади базрђани. 0280    Ја се уздам, Рамова Фатимо, 0281    Да ме они познавати не ће. 0282    Ја хесабим, да ће мислит они, 0283    Да сам млада Рамова Фатима, 0284    Па ћу доћи на чекме ћуприју 0285    Гдје пролазе љутити Маџари, 0286    За канатом лице заклонити, 0287    Па гледати црнијем очима, 0288    Не ће л’ Бог дат и намјерит срећа, 0289    Не би л’ кога знана потрефила, 0290    Не ће л’ ићи на турску Крајину, 0291    Да оправим књигу шаровиту.” — 0292    То рекоше, на ноге скочише. 0293    Но да видиш дилбер Анђелије, 0294    Све обуче Фатине хаљине, 0295    Па завуче руке у џепове, 0296    Па ето је низ бијелу кулу. 0297    Анђа паде на демир капију, 0298    Из капије плацом окренула, 0299    Она дође у нову чаршију; 0300    Гледају је млади базрђани 0301    Гледају је, ал је не познају, 0302    Веће мисле дућанџије младе, 0303    Да је оно Рамова Фатима. 0304    Анђа дође на крај од вароши, 0305    Дође Анђа на чекме ћуприју, 0306    За канат је заклонила лице, 0307    Не би л’ кога знана потрефила, 0308    Да пошаље књигу на Кладушу, 0309    Да је даде сердар аги Мују. 0310    Чекала је дилбер Анђелија, 0311    Док бијаше подне претурило, 0312    Па не може никог потрефити, 0313    Да ће ићи на турску Крајину. 0314    Анђелија срцем уздисаше: 0315    „Јао мени, сињој кукавици, 0316    Гдје не могох никог потрефити, 0317    Да оправим књигу на Кладушу!” — 0318    Па помисли лијепа дјевојка: 0319    „Бих ли ишла кули и авлији?” — 0320    Па погледа црнијем очима; 0321    На ћуприји чудо угледала, 0322    На ћуприју момак ударио, 0323    Све на њему тебдил одијело, 0324    Па он пјеше иде на ногама, 0325    А за собом водаше вранина. 0326    Када момак паде до капије, 0327    За канатом угледа дјевојку. 0328    Он дјевојци божју помоћ викну, 0329    Анђелија љепше прихватила. 0330    Но да видиш незнана јунака, 0331    Кроз капију пролазити хтјаше. 0332    А вели му дилбер Анђелија: 0333    „Богом брате, незнани јуначе, 0334    Стани мало, да те нешто питам.” 0335    ’нако момак стаде на ћуприји: 0336    „Питај мене, што је теби драго.” 0337    А вели му дилбер Анђелија: 0338    „А Бога ти серхатлинче младо, 0339    Отклен ли си, од кога си града, 0340    А како се по имену вичеш? 0341    Није л’ Бог д’о, срећа донијела 0342    Нијеси ли из турске Крајине? 0343    Ти ако си оздол из Крајине, 0344    Кажи ми се, ако Бога знадеш! 0345    Ако мислиш, момче јабанџија, 0346    Да бих тебе коме проказала, 0347    Кунем ти се и Бога ти дајем, 0348    Да те ником проказати не ћу, 0349    Да ми обје осијеку руке.” 0350    А вели јој момак јабанџија: 0351    „О Бога ми, лијепа дјевојко, 0352    Кад ме питаш, да ти право кажем. 0353    Јеси л’ по чем чула по чувењу 0354    За некога личког Мустај бега? 0355    Ја сам његов танак бајрактаре, 0356    По имену Блажевић Омере, 0357    Па ме беже давно оправио, 0358    Спремио ме низ сву Далмацију, 0359    Да уходим земље и градове. 0360    Ево сада три мјесеца дана, 0361    Како ме је беже оправио, 0362    Сад сам пошо на нашу Крајину.” 0363    А вели му госпођица Анђа: 0364    „Блажевићу, мој брате по Богу, 0365    Да ти књигу шаровиту дадем, 0366    Па је подај на Кладуши Мују.” 0367    А вели јој Блажевић Омере: 0368    „О Бога ми, лијепа дјевојко, 0369    На заход је мени на Кладушу, 0370    Ја не смијем књигу прихватити, 0371    Ваља мени кроз Јадику проћи. 0372    По планини чести чардакови, 0373    На њим’ многе влашке харамбаше, 0374    Наћи ће ми књигу у њедрима, 0375    Могу своју изгубити главу.” 0376    А вели му дилбер Анђелија: 0377    „Блажевићу, ако Бога знадеш, 0378    Јер ми књиге прихватити не ћеш? 0379    Даћу теби двјеста маџарија!” 0380    А вели јој Блажевић Омере: 0381    „Проди ме се, ако Бога знадеш!” 0382    Опет Анђа њему проговара: 0383    „Даћу теби триста маџарија.” 0384    Кад Блажевић опази дукате, 0385    Рече њојзи Блажевић Омере: 0386    „Дај дер амо књигу шаровиту, 0387    И дај мени триста маџарија.” 0388    Анђелија књигу опружила, 0389    Дохвати је Блажевић Омере, 0390    Анђелији тихо проговара: 0391    „Дај дјевојко триста маџарија.” 0392    А каже му дилбер Анђелија: 0393    „Чујеш мене, Блажевић Омере, 0394    Ја сам млада пошла изненада, 0395    А ја паре ни динара немам, 0396    Ко год први на Крајину пође, 0397    Од овијех знанијех јунака, 0398    Спремићу ти триста маџарија.” 0399    Кад то чуо Блажевић Омере. 0400    Он јој књигу на ћуприји баци; 0401    Турчин прође на демир капију, 0402    Узе Анђа књигу са ћуприје, 0403    Па за њиме цура полетјела: 0404    „Стан Омере, мој по Богу брате!” 0405    Омер стаде опет на ћуприји, 0406    К њему дође лијепа дјевојка, 0407    Те се Анђа под грло хватила, 0408    Па јој пуче струка маџарија, 0409    А дукате пружи Блажевићу; 0410    Узе паре Блажевић Омере, 0411    И дукате држи на рукама, 0412    Па он пита дилбер Анђелију: 0413    „Има л’ овдје триста маџарија?” 0414    А рече му лијепа дјевојка: 0415    „Тамам триста. мање ни једнога.” 0416    Омер паре у џепове баци, 0417    Прихвати јој књигу шаровиту, 0418    Па својега посједе вранина: 0419    „Остај с Богом, лијепа дјевојко.” 0420    Отлен оде Блажевић Омере; 0421    Куд год ишо, до Јадике дошо, 0422    И све прође редом чардакове. 0423    Кад је био врху на планину, 0424    Туди нађе зелено језеро, 0425    Па језеро Омер пролазио, 0426    Паде Омер на дугу пољану, 0427    Па погледа црнијем очима. 0428    На пољани чудо угледао, 0429    Ал ту видје тридесет Турака, 0430    Ни на једном главе не бијаше, 0431    Ал су скоро Турци изгинули. 0432    Кад је мртве Турке угледао, 0433    Он својега застави вранина, 0434    Па завика грлом бијелијем: 0435    „Леле мени до Бога милога, 0436    Ово међер Мујо погинуо 0437    И Мујово друштво изгинуло!” 0438    Омер свога одјаха вранина, 0439    Па ето га до Турака дође; 0440    Оде Омер Турке претурати, 0441    Не ће л’ леша сердарева наћи; 0442    Сердар Муја ил’ брата Халила. 0443    Њих не може тудјер познавати, 0444    Нити знаде, ко је изгинуо, 0445    Па се Орнер до вранина врати. 0446    „Јалах!” рече, посједе хајвана. 0447    Омер оде кроз Јадику пусту. 0448    Кад је мало по напријед био, 0449    Ондер нађе студена бунара. 0450    Код воде је чудо угледао, 0451    Два је нова гроба опазио, 0452    Јако мрци истом покопати. 0453    Помислио Омер на вранину: 0454    „Овдје ти је Мујо погинуо, 0455    Сердар Мујо са братом Халилом.” 0456    Па својега протјера вранина. 0457    Куд год иде Блажевић Омере, 0458    Омер сиђе пољу кладушкоме, 0459    Па Мујову кулу угледао 0460    Ал му кула невесело в’ома, 0461    Авлинска су отворена врата. 0462    Омер кули и авлији дође 0463    На авлији шадервана нађе 0464    Па на води угледа дјевојку, 0465    А Ајкуну сестру сердареву. 0466    Блажевић јој турски селам викну, 0467    Ајкуна му љепше прихватила: 0468    „О Бога ти, Ајкуна дјевојко, 0469    Што прољеваш сузе од очију, 0470    Чије переш крваве хаљине?” 0471    А вели му Ајкуна дјевојка: 0472    „Не питај ме, Блажевић Омере, 0473    Синоћ Мујо рањен долазио, 0474    И Мујово друштво изгинуло.” 0475    А пита је Омер на Авлији: 0476    „О Бога ти, Ајкуна дјевојко, 0477    Да ли није Халил погинуо?” — 0478    „Богме није, Блажевић Омере, 0479    Отишо је Халил низ Крајину, 0480    Одазво га бег Мустај бег лички.” 0481    У ријечи у којој бијаху, 0482    Рањен Мујо у одаји јекну. 0483    Зачу јеку Ајкуна дјевојка, 0484    Она баци крваве хаљине, 0485    Мују брату у одају дође. 0486    Пита њега Ајкуна дјевојка: 0487    „Брате Мујо, ако Бога знадеш, 0488    Што толико у одаји јечиш, 0489    Боле ли те ране по тијелу?” — 0490    „Сестро моја, Ајкуна дјевојко, 0491    С ким ти збориш доље на авлији? 0492    Није л’ Бог д’о, срећа намјерила, 0493    Није л’ доље Блажевић Омере? 0494    Ако биде Омер на авлији, 0495    Ти га зови мени у одају; 0496    Сад је Омер из земље каурске, 0497    Не ће ли ми какав хабер казат.” — 0498    А вели му Ајкуна дјевојка: 0499    „О Бога ми, брате Мустаф’ ага, 0500    Баш је оно Блажевић Омере.” — 0501    „Хајд’ га зови мени у одају.” 0502    Сађе Ајка доље на авлију, 0503    Туде нађе Блажевић Омера, 0504    Не бијаше вранца одјахао. 0505    А вели му Ајкуна дјевојка: 0506    „Блажевићу, брате од матере, 0507    Сад те виче Мујо у одају.” 0508    А кад Омер зачу лакрдију. 0509    Он својега осједе вранина, 0510    Па излетје у одају Мују. 0511    Отисла се крвца од сердара; 0512    А да видиш Блажевић Омера, 0513    У чизмама у крв угазио; 0514    Селам викну, паде по сердару, 0515    Омер писну у шикли одаји, 0516    Љуби Муја с обадвије стране, 0517    Па га пита Блажевић Омере: 0518    „Брате Мујо, ако Бога знадеш, 0519    Гдје ли бисте, гдје ли изгибосте, 0520    Гдје је теби Халил погинуо?” 0521    А вели му сердар ага Мујо: 0522    „Није мени Халил погинуо, 0523    Већ ме слушај дијете Омере. 0524    Кад је тебе беже оправио 0525    По тебдилу низ земљу каурску, 0526    Није прошло ни три хефте дана, 0527    Низ Крајину узбуни се раја, 0528    Сва се бутун одметнула раја. 0529    Бег поручи по Халила мога, 0530    Па он оде Лики и Крбави; 0531    Кад је дошо личком Мустај бегу, 0532    Бег му дао хиљаду пандура, 0533    Па Халила у нахију спреми, 0534    Не ће л’ Халил умирити рају, 0535    И да купи хаке од ћифлука, 0536    Од кметова личког Мустај бега. 0537    Ја се бијах осанисо в’ома, 0538    Па покупих тријест Крајишника, 0539    И ја узех два моја сестрића, 0540    Два сестрића, оба Куртагића, 0541    С четом сађох до равна Приморја, 0542    Друштво сведох к лугу Мандушића, 0543    И бијелој цркви Петровића. 0544    Тамна ноћца паде на ледину, 0545    Друштво сакрих по гори зеленој, 0546    Сви пјешаци, само ја на коњу, 0547    Па завиках на моју дружину: 0548    „ „Браћо драга, моји Крајишници, 0549    Послушајте што ћу говорити! 0550    Овдје ћете ночас останути, 0551    Ја ћу код вас оставит ђогата, 0552    Ваља мени ноћас салазити 0553    До бијеле куле Смиљанића. 0554    Ја ћу ноћас кулу уходити, 0555    Да ли има калабалук Влаха 0556    Код бијеле куле Смиљанића, 0557    Да ја видим, моја браћо драга, 0558    Смијемо ли кули ударити?” ” 0559    А вели ми тријест Крајишника: 0560    „ „Хајде Мујо, кули Смиљанића, 0561    Но се чувај, да те не потпазе.” ” 0562    Отлен одох Смиљанића кули, 0563    Кули часом Смиљанића дођох, 0564    Од авлије отворена врата; 0565    Увукох се у мермер авлију, 0566    Па се сакрих кули за ћошета. 0567    Бјеху ноћи четири сахата, 0568    Уз бијелу ја погледах кулу, 0569    Танка кула, а в’ома висока; 0570    Ту ја скидох с леђа упртњачу, 0571    Ибришимли стубе извадио, 0572    Стубе бацих под сачаке кули, 0573    До пенџера куке долетјеше, 0574    Закучише куке за демире, 0575    Ја се попех уз бијелу кулу. 0576    Кад се попех кули на пенџере, 0577    Па погледах у шикли одају, 0578    Ал ту сједе тридес’т капетана, 0579    Међу њима Гавран капетане, 0580    Они сједе, хладно пиво пију, 0581    Опет сиђох низ ћемерли кулу, 0582    Извукох се лако из авлије, 0583    Каурска ме не спазила стража. 0584    Ја побјегох пољем зеленијем, 0585    Те ја дођох лугу зеленоме, 0586    И ту нађох сву своју дружину, 0587    Па дружини стадох говорити: 0588    „ „Браћо драга моји Крајишници, 0589    Ја сам ишо кули Смиљанћа, 0590    Попео се кули на пенџере; 0591    Танкој кули ударит не см’јемо, 0592    Јер је туди тридес’т капетана, 0593    Међу њима Гавран од Котара, 0594    Они сједе. хладно пиво пију, 0595    Они просе дилбер Анђелију, 0596    Анђу просе бели за Гаврана. 0597    Чусте ли ме моји Крајишници: 0598    Да удримо кули Смиљанића, 0599    Тврда кула, камена авлија, 0600    У пољу се кула потрефила, 0601    А на кули силни капетани.” ” — 0602    Чујеш ли ме Блажевић Омере, 0603    Ја не смједох кули ударити, 0604    Вратих друштво уз Јадик планину, 0605    Па прођосмо зелено језеро, 0606    Па падосмо до зелен’ чаира, 0607    До чаира Мандушића Вука. 0608    А врућина угријала в’ома, 0609    Свратих ђога под танку јелику, 0610    Сјахах коња у зелену траву, 0611    Па по хладу тудер посједасмо. 0612    Ручана се доба потрефила, 0613    Па са леђа поскидасмо торбе, 0614    Извадисмо хљеба бијелога, 0615    Да ручамо на планини туде. 0616    Па ми друштво наточило пиво, 0617    Чашу узех у десницу руку; 0618    Тамам чашу бијах прихватио, 0619    Док запјева неко уз планину, 0620    Како пјева танко гласовито: 0621    „ „Вај планино да ти н’јеси хали, 0622    Ја л’ без вука, ја ли без хајдука? 0623    Није л’ Бог до, срећа нанијела, 0624    Није л’ овдје у Јадики Мујо, 0625    У Јадики зеленој планини! 0626    Ев’ имаду четири године, 0627    Како Муја по земљама тражим, 0628    По земљама и по планинама, 0629    Да ја с Мујом мејдан подијелим!” ” — 0630    За чудо ми, Блажевић Омере, 0631    Ко то смије пјеват уз планину! 0632    Бацих чашу у зелену траву, 0633    Па ја скочих од земље на ноге; 0634    Па сам друштву говорио своме: 0635    „ „Сјед’те туде, моји Крајишници, 0636    Идем доље у богазе саћи, 0637    Ја ћу стати за танку јелику, 0638    Па ћу видјет, ко је уз планину.” ” — 0639    Па ја сађох доље низ планину, 0640    Те ја стадох за танахну јелу, 0641    Па погледах својијем очима: 0642    Ето оздо Вида бајрактара 0643    На дорату, коњу коснатоме; 0644    На дорату ноге прекрстио, 0645    У рукам’ му тешка топузина, 0646    А све топуз баца под облаке, 0647    Колико га баца под облаке, 0648    Са јелика све обламља гране, 0649    Он под топуз подгони дората, 0650    У б’јеле га дочекује руке. 0651    Ја побјегох брду уз планину; 0652    Кад сам до свог друштва долазио, 0653    На друштво сам вику учинио: 0654    „ „Ха на ноге, моји соколови, 0655    Ето оздо Вида бајрактара, 0656    Да паднемо њему у бусију!” ” — 0657    Па сам друштву говорио моме: 0658    „ „Браћо драга, моји Крајишници, 0659    Да међу се Вида упушћамо, 0660    Немојте се који преварити, 0661    Да га ко год прије мене гађа.” ” — 0662    У то доба Виде бајрактаре, 0663    Ми међу се њега упуштисмо, 0664    Ја га згађах пушком од очију; 0665    Видио сам су два ока своја, 0666    Гдје га згодих у прса јуначка, 0667    Па од Вида зрна оскочише, 0668    И падоше у зелену траву. — 0669    За тим пуче тридесет пушака, 0670    Пушкари су сва дружина моја, 0671    Никаква га пушка не размину; 0672    Једне пушке бију бајрактара, 0673    Друге под њим његова дората, 0674    Нејма фајде што пушке пуцају, 0675    Све од Вида зрна оскакаху, 0676    Не ће пушка Вида ни дората. 0677    На Виду је панцијер кошуља, 0678    На дорату многе хамајлије, 0679    Има Виде древа свечевога, 0680    Није фајда крити му јунаштво. 0681    Влашче врисну, а Бога спомену, 0682    А потеже сабљу од појаса, 0683    Међу наске натјера дората, 0684    Хитар Виде да му краја нема: 0685    Док би мајка сина прихватила, 0686    И б’јелој га сиси принијела, 0687    Посјече ми тријес’т Крајишника! 0688    Једва мога уграбих ђогата, 0689    Ја побјегох кроз планину пусту. 0690    Када близу дођох до бунара. 0691    Нешто тутњи за мном кроз планину, 0692    Окренух се са ђогата мога, 0693    Ал ми бјеже два сестрића млада, 0694    Два сестрића, до два Куртагића. 0695    Ал их тјера Виде бајрактаре, 0696    Достиже их међу боровима, 0697    Обадва их Виде посијече, 0698    Виде викну грлом бијелијем: 0699    „ „Копилане, трбушати Мујо, 0700    А шта си се болан препануо, 0701    А од сама Вида бајрактара?” ” — 0702    Па ме, брате, изједе срамота, 0703    Ја мојега повратих ђогата, 0704    Па се сретох с Видом бајрактаром, 0705    Притјерасмо коње витезове, 0706    Притјерасмо један близу другог, 0707    Потегосмо пушке иза паса, 0708    Обојице пушке су пукнуле, 0709    Пушке моје обје погодише, 0710    Погодише Вида бајрактара, 0711    Ал од њега зрна оскочише. 0712    Кад пукоше пушке Видакове, 0713    Обје пушке мене обранише, 0714    Ранише ме изнад паса мога. 0715    Потегосмо сабље од појаса, 0716    Стадосмо се сабљам’ ударати. 0717    Куд ударах Вида бајрактара, 0718    Све онуда ватра посипаше, 0719    Ватра пада по зеленој трави, 0720    Ватра пржи дјетелину траву. 0721    Куда мене Виде удараше, 0722    По по литре одрезује меса, 0723    Блажевићу, од тијела мога; 0724    В’ома ме је сабљом изгрдио. 0725    По ђогату крвца покапала 0726    Кад ми ђогат крвцу опазио, 0727    Узе ђогат ђема на зубове, 0728    Побјеже ми ђогат низ планину. 0729    Бржи ђогат од коња дората, 0730    Рањена ме ђогат износио. — 0731    Казах теби јаде, Блажевићу.” 0732    Оде мислит Блажевић Омере: 0733    „Бих ли дао књигу Анђелину, 0734    Ал ћу сакрит књигу шаровиту? 0735    Бога ми је бели сакрит не ћу, 0736    Јер сам триста узо маџарија.” 0737    Па зарови руке у џепове, 0738    Извадио књигу из џепова, 0739    Опружи је Мују рањеноме: 0740    „Мај ти, Мујо, књигу посланицу.” 0741    Не би кадер руке подигнути, 0742    Да прихвати књигу шаровиту, 0743    Већ говори Блажевић Омеру: 0744    „Тури књигу крај мене, Омере.” 0745    Покрај Муја књигу оставио, 0746    Мујо викну Ајкуну дјевојку: 0747    „Ајко секо, к мени дођи брже!” — 0748    Дође цура Мују у одају, 0749    А Мујо јој оде бесједити: 0750    „Дер преда ме падни на кољена.” 0751    Ајка паде пред сердара Муја, 0752    А вели јој рањен Мустаф’ ага: 0753    „Ајко сестро, тако ти имана, 0754    Дер прихвати књигу шаровиту, 0755    Па погледни књизи низ јазију, 0756    Право кажи, што ми књига каже.” 0757    Ајка узе књигу шаровиту, 0758    Па погледа књизи низ јазију, — 0759    Право каже, што му књига вели. 0760    А кад Мујо ријеч разумио, 0761    Мујо јекну, а сва кула звекну, 0762    Од очију сузе упушћио. 0763    Ајкуна га разговарат оде: 0764    „Шути, брате, ако Бога знадеш.” 0765    У ријечи, у којој бијаху, 0766    Доклен пољем пушке запуцаше. 0767    Зачу Мујо пушке у одаји, 0768    Па на сестру вику учинио: 0769    „Приђи, Ајко, џаму и пенџеру, 0770    Па погледај пољем зеленијем, 0771    Што пуцају пушке преко поља, — 0772    Да ли није војска од Каура?” 0773    Па Ајкуна пенџеру прилази, 0774    И погледа пољем зеленијем, 0775    Па се њојзи даде погледати: — 0776    Пет стотина видје коњаника, 0777    А пред њима чудо угледала, 0778    Свог Халила на коњу малину; 0779    Според брата Рада угледала, 0780    Ускок Раде на коњу вранину, 0781    Оба побра иду напоредо. 0782    Обадва су у крв огрезнула, 0783    И за њима друга пет стотина. 0784    Кад погледа Ајкуна дјевојка, 0785    Кад Халилу видје на рамену, 0786    Мртву главу носи са јунака, 0787    До по колца перчин притиснуо. 0788    Међу њима Ајка угледала, 0789    Двије цуре видје на коњима, 0790    Би ти реко и би се заклео, 0791    Да ј’ отишо Халил по дјевојку. 0792    Није никуд ишо по дјевојку, 0793    Већ отишо, да умири рају. 0794    Кад погледа Ајкуна дјевојка, 0795    Ал Ајкуна била погледала, 0796    Ал је друштво Мујова Халила, 0797    Они носе неколико друга, 0798    Што с’ љутијех допанули рана. 0799    Кад то видје Ајкуна дјевојка, 0800    Мују брату рањеноме каже, 0801    Све му каже, што је и како је. 0802    Мујо виче Блажевић Омера: 0803    „Хајд’ Омере, пред капију сиђи, 0804    Те дочекај мојега Халила.” 0805    Оде Омер, стаде пред капију, 0806    Халил с друштвом до капије дође, 0807    Блажевићу турски селам викну, 0808    Блажевић му боље прихватио, 0809    А вели му Мујагин Халиле: 0810    „Откуд туде Блажевић Омере?” 0811    А вели му Блажевић Омере: 0812    „’вуда су ме пути нанијели.” 0813    Халил свога одсједе малина, 0814    Раде свога дебела вранина; 0815    Мртву главу Радовану пружа, 0816    Пободе је Раде пред капију, 0817    Онда Халил погледа Омера: 0818    „Блажевићу, ако Бога знадеш! 0819    Како ми је у одаји Мујо, 0820    Је л’ прилика хоће л’ умријети?” 0821    А вели му Блажевић Омере: 0822    „Бора ми је ’вома рањен Мујо, 0823    Остануће, умријети не ће.” 0824    Проли Халил сузе од очију, 0825    Брата нема, док не роди мајка! — 0826    Халил оде у женску авлију, 0827    И одведе цуре обадвије, 0828    Грлом виче Ајкуну дјевојку: 0829    „Ајко сестро, ходи на авлију.” 0830    Цура трчи низ бијелу кулу, 0831    Када цура на авлију сиђе, 0832    Ајка цура на авлији писну: 0833    „Благо сестри од сад до вијека, 0834    Кад си здраво, мој брате Халиле!” 0835    Халил њојзи тихо бесједио: 0836    „Јесам здраво, ал весело н’јесам.” 0837    А вели му Ајкуна дјевојка: 0838    „Брате драги, бићеш и весело.” 0839    А вели јој Халил лакрдију: 0840    „Ајко сестро, како нам је Мујо? 0841    Вид’ несреће, мога Мустаф’ аге!” 0842    Опет вели нејачак Халиле: 0843    „Тако јесте од Бога судено.” 0844    Па Ајкуни Халил проговара: 0845    „Мај ти, Ајко, цуре обадвије, 0846    То је једно Рамова Фатима, 0847    То је друго дилбер Анђелија, 0848    Оно глава Вида бајрактара.” 0849    Па се Халил до дружине врати, 0850    Те је своје друштво одводио, 0851    Одведе их уз бијелу кулу. — 0852    Халил брату у одају дође, 0853    Посједали по одаји Турци, 0854    Халил сједе пред сердара Муја, 0855    До Халила ускок Радоване, 0856    Љубе Муја с обадвије стране. 0857    Халил шути, Раде проговара: 0858    „А не бој се Богом побратиме, 0859    Побратиме сердар Мустаф’ ага, 0860    Посјекли смо Вида бајрактара, 0861    Отели смо цуре обадвије.” 0862    А вели им Мујо лакрдију: 0863    „А гдје сте се с њиме ударили?” — 0864    „Дочекасмо у Попову лугу, 0865    Ми бијасмо у Рибнику Мујо, 0866    Када хабер ухода донесе, 0867    Што ј’ од тебе Виде учинио. 0868    Ми отален полетјесмо живо 0869    Па сидосмо лугу Поповоме, 0870    Па нас срете попе Риђанине: 0871    „ „’вуда прође Виде бајрактаре 0872    И проведе киту и сватове, 0873    У Приморје оде по дјевојку.” ” 0874    Таки нама хабер попе каза. 0875    Ми га туде, Мујо, причекасмо, 0876    Чекасмо га два бијела дана; 0877    Кад је треће јутро освануло, 0878    Освануло и грануло сунце, 0879    Докле лугом пушке запуцаше, 0880    Па се лугом свати помолише, 0881    А пред њима Виде на дорату, 0882    Са сватима еглен затурио: 0883    „ „Ту сам Турке љуто исјекао, 0884    И ранио Муја на ђогату, 0885    Па ја бели пребољет не могу, 0886    Што побјеже Мујо на ђогину.” ” 0887    Све то слуша дијете Халиле.” — 0888    Оде Раде бесједити Мују: 0889    „Немој никад викат на Халила, 0890    Силан Халил, јад га не убио! 0891    Он подвикну грлом бијелијем: 0892    „ „Копилане, Виде бајрактаре, 0893    Ако ти је Мујо побјегнуо, 0894    Халил не ће теби побјегнути!” ” 0895    То изрече, појаха малина, 0896    И ми за њим бирдем ударисмо. 0897    А да видиш твојега Халила: 0898    Он извади сабљу демишћију 0899    Па на Вида бирдем натјерао; 0900    Бир натјера на Вида малина, 0901    Бирдем с Вида посијече главу, 0902    Јер је сабља оклоп пресјецала. 0903    Када видје кита и сватови, 0904    Гдје погибе Виде бајрактаре, 0905    По лугу су сви свати прснули, 0906    Насред луга цуре оставише. 0907    Ми узесмо цуре обадвије, 0908    Доведосмо твојој танкој кули, 0909    Па смо твоје осветили друштво.”